Somborska voda dugo je bila nezdrava za piće i tvrda za kuvanje (jedan zagrebački novinar je 1885. g. zapisao da „pokraj sve dobrote, u Somboru samo jedno ne valja – a to je voda!“). Zato je 1887. godine, pod rukovodstvom inž. Bele Žigmunda, na Svetođurđevskom trgu, ispred Gradske kuće, započelo bušenje prvog od 35 arteskih bunara u gradu, koji su Somborcima omogućili snabdevanje dobrom, zdravom i pitkom vodom, sa dubine od 120 do 250 metara. Somborci su, u vreme kopanja bunara, panično tvrdili da će inženjer Bela da poplavi varoš. Bušenje prvog arteskog bunara završeno je početkom 1890. g. i bunar je davao 84.000 litara pitke vode dnevno. Bio je ograđen lepom ogradom od kovanog gvožđa, a iznad bunara je postavljen raskošni kandelaber sa pet svetiljki. Određena je i satnica snabdevanja vodom (prvo građani, a zatim vodari, koji su kolima raznosili pitku vodu po celom gradu). Prvi arteski bunar zatrpan je 1939. godine, a do početka osamdesetih godina prošlog veka i svi ostali. O njima je jedini trag ostao u poznatoj pesmi „U tom Somboru“, a kada pesnik šaljivo kaže da „od ta doba grah se kuva, a šunka se bolje čuva“, to se upravo odnosilo na ranije tvrdu somborsku vodu, u kojoj se pasulj sporo kuvao, pa su domaćice češće svojoj čeljadi služile šunku. Na slici: prvi arteski bunar 1911. g. (fotografiju je fotograf ručno obojio).
Milan Stepanović
(preuzeto sa fb profila)
