среда, 07. фебруар 2018.

BIRCUZ "KOD RATARA"


U Somboru je, krajem 19. veka, istovremeno radilo 137 bircuza, gostionica, krčmi i kafana (u to vreme u gradu jedva da je bilo stotinjak ulica). Svaki bircuz, koji je držao do svog renomea, imao je muziku, obično „tamburašku bandu“, koju je predvodio, po pravilu, primaš violinista. Jedan od njih bio je i Šaca Đulinac sa svojom „ciganskom tamburaškom bandom“, koja je dospela čak do Beča i Pariza. U velikom bircuzu „Kod ratara“, gde se okupljala somborska Srbadija, od najimućnijih zemljoposednika do najsiromašnijih paora, Šaca je pio i bratimio se sa svom srpskom gospodom, a kada im ponestane para za poručivanje pesama, primao bi stari primaš od raspevanih činovnika i trgovaca komadiće hartije, sa naznačenom svotom i potpisom, koje bi kasnije „eskontovao“. Imao je Šaca dar da na licu mesta sklopi stihove po aktuelnom događaju, a njegovo grlo bilo je poderano kao stari bakrač. Ali pored sve rutine, sećao se Veljko Petrović, niko kao on nije znao da razvuče nekako iskreno, svojstveno bolno i ponosno: „A šta sve ono Srbin imade!“. Uz njegovu violinu somborska srpska gospoda kartala bi se u velike novce, kucali bi se znojnim i zamašćenim čašama špricera, upadali su mu u pesmu i, raskopčavajući prsluke, naručivali bi, uz onaj široki, masni bački kikot, sve starinskije pesme, kako crkvene i rodoljubive, tako i one „brezobrazne“, naizmence. I sve je to Šaca "postizavao"... 


Čuvena somborska gostionica "Kod ratara" (nalazila se na uglu Lemeškog sokaka i Venca). Fotografija s početka 20. veka (oko 1910).

Milan Stepanović
(preuzeto sa fb profila)

Нема коментара: